[che fare 51]   [end] 

Kao što smo već objavili u junu, "izbijanje UNO-mira" na Kosovu nije znaèilo i kraj zapadnjaèke agresije na jugoslovenske narode i radnike. Ta agresija još uvek traje i postaje sve uzasnija, pošto je navukla jagnjeće runo. Isto ono što se već dogodilo u Iraku.

Ako govorimo o laznom miru, to nije samo zbog nasilja kome je svakodnevno izlozeno srpsko, romsko i stanovništvo ostalih narodnosti na Kosovu, pod pazljivom kriminalistièkom supervizijom snaga Ujedinjenih Nacija. To je samo najupadljivija strana problema, ne i najvaznija. Govorimo o laznom miru i o pravom ratu koji traje, jer zapadni imperijalizam nastavlja, hvatanjem u klješta, svoje delo gušenja odbrambenih tvrdjavica, ne samo u Jugoslaviji, nego, sve više, i na celom Balkanu.

Rat se još uvek vodi protiv onoga što je ostalo od Jugoslavije i protiv jugoslovenskog duha koji se u odredjenoj meri radja na svim teritorijama "bivše". Rat je i podrška data od strane Zapada najprljavijim "opozicijama Miloševiću", koje se trudi da pridobije za imperijalističke interese zveckajući dolarima. Rat je guranje bilo koje narodnosti u Jugoslaviji, ili bilo koje "lokalne stvarnosti" da se okrene protiv Beograda, da bi se došlo do još detaljnijeg rasparèavanja drzave. Rat je ponovno paljenje velikoalbanskih iredentistièkih zarišta na tom podruèju, da bi se ono još više destabilizovalo i definitivno stavilo na lanac Zapada: sa kakvim rezultatima nezavisnosti i efektivnog blagostanja, moze se videti i u samoj "slobodnoj" Albaniji, danas filijali Mediteranskog vašara Barija. Rat je i protiv samog albanskog stanovništva, koje se poziva da se baci na komadanje ostataka Jugoslavije samo da bi izvršilo samoubistvo kao autonomni nacionalni subjekat. Sve ostalo sluzi kao aktivna senka, poèevši od slavnih "humanitarnih pomoći" datih pod zakup laicima i najhrišćanskijim slugama imperijalizma.

Tako, sa dominacijom balkanskog podruèja na najcinièniji mogući naèin, nastavlja se i projektuje u budućnost rat, za sada u fazi inkubacije, zapadnog imperijalizma protiv Rusije i Kine. I u ovom sluèaju zapadnim silama neće nedostajati jadni "kosovci" kojima će solidaristički priskočiti u pomoć kad se bude prelazilo sa reči na dela, poèev od èeèenskih pa do tibetanskih "muèenika" u budistièkim odorama.

Ko ovo ne vidi ili je stvarno slep, ili je jedan od onih laznih slepih koji se proizvode da bi unosnije prosili, široko otvorenih oèiju ispod zatamnjenih stakala naoèara.

Ko bi mogao da preokrene ovaj trend?
Najveća odgovornost pripada radnim ljudima ovde, u imperijalističkim metropolama: njihov je primarni zadatak da podignu glas protiv krvavih otrova imperijalizma. U odsustvu takve bitke, svaka reakcija na imperijalistièki napad u potlaèenim ili kontrolisanim zemljama neminovno će ostati na "najlakšoj i najneposrednijoj" mogućoj liniji otpora (u Jugoslaviji bi to moglo značiti zabarikadirati se u tvrdjavu-Milošević u iluzornom pozivanju na "srpski ponos", osudjen, u svojoj izolaciji, na neuspeh: još jedan, i to ne sekundarni, od otrovanih proizvoda imperijalizma i obesnazenja levice, mozda čak "ekstremne", ovde kod nas).

Ali govorimo takodje, i direktno, o balkanskom proletarijatu, koji ne moze sam i za samoga sebe nadoknaditi neophodan doprinos svog malog zapadnog brata, ali moze mu dati pravi signal kako bi se ovaj na vreme i ozbiljno pokrenuo.

Balkanski proletarijat - od onog hrvatskog, pa do grèkog, a da i ne govorimo o srpskom - shvatio je da se agresija tièe svih, kao raznih frakcija jedne iste klase. Sticanje tog saznanja ne sme se zapostaviti. Rad na ovim iskrama svesti koje su se oslobodile u jednom brutalnom napadu koji se oèigledno neće prekinuti, zadatak je komunista: borba protiv trenutnog "mira", danas, ništa manje od juèerašnje borbe protiv rata; bespoštedna borba protiv "glavnog neprijatelja" u našim unutrašnjim redovima, kategorièki iskljuèujući svaku i bilo koju formu "doterivanja stvari" "ulevo" sa dojuèerašnjim ubicama (i u drugim oblicima, i današnjim!); neprestani napor za uspostavljanje veza sa balkanskim proleterima, poèevši od njihovih imigranata u našim gradovima, pokazujući im na konkretan naèin da Jugoslavija jeste svet, potlaèeni svet iz koga mozemo izaći samo uzimajući u ruke naše oruzje, nezavisno i antagonistièko u odnosu na bilo kog Miloševića i njemu srodne.

Samo ako budemo znali da ovde u metropolama raskinemo lance imperijalizma mozemo oèekivati - ne "pretendovati" - da jugoslovenski proleteri osete da u svojoj neprikosnovenoj borbi u odbrani od imperijalizma nisu sami i da mogu i bez nezgodnog tutorstva Miloševića ili sličnih. Dok do toga ne dodje, oni će i dalje osećati potrebu da se odupru jedino kao "narod" i sa sredstvima koja su im na raspolaganju, uključujući dakle i Miloševićevu vladu. Svima nam je vrlo jasno da je to put bez izlaza, ali morali bismo isto tako dobro shvatiti da i ta borba ostaje uprkos tome legitimna i jedina pomoću koje se moze doći do drugačijeg puta.

[che fare 51]  [top]